Najmoderniji automobili imaju disk kočnice na prednjim točkovima, a neki imaju i na sva četiri točka. Ovo je deo kočionog sistema koji zapravo zaustavlja vozilo. Najčešći tip disk kočnica u savremenim automobilima je tzv. jednoklipni sa pomerajućim kalibarskim setom. Sa obzirom da je on najčešći, na njega ćemo obratiti pažnju u ovom tekstu.
Glavne komponente disk kočnice su pakne, kalibarski set sa klipom i rotor, koji je montiran na glavčinu. Da biste dobili potpuniju sliku, uporedićemo disk kočnicu sa kočnicom na biciklu, kojoj je veoma sličan. Kod bicikla, kalibarski set pritiska umetke za kočenje o točak i tako ga zaustavlja. Kod disk kočnica je jedina razlika što umesto točka umetak za kočenje pritiska rotor, a sila je primenjena hidraulički umesto preko kabla. Trenje između pakne i diska usporava sam disk. Vozilo u pokretu poseduje izvesnu kinetičku energiju, a kočnice moraju otkloniti ovu energiju da bi se vozilo zaustavilo. Kočnice upravo čine ovo, pretvarajući kinetičku energiju u toplotu, koja nastaje trenjem između pakne i diska. Većina disk kočnica su ventilirajuće. Zapravo, ovo omogućava da se vazduh upumpava preko diska i obezbeđuje hlađenje.
Tip disk kočnica koji ovde opisujemo je samocentrirajući i samopodešavajući. Kalibarski set je u mogućnosti da se pomera iz strane u stranu, tako da se pomera ka centru svaki put kada se pritisne kočnica. Takođe, pošto nema poluge da odvuče pakne od diska, pakne su uvek u blagom kontaktu sa rotorom. Ovo je značajno iz razloga što su klipovi u kočnicama mnogo većeg prečnika od onih u glavnom cilindru. U suprotnom, bilo bi možda potrebno nekoliko pritisaka na pedalu kočnice da se potisne dovoljno tečnosti u cilindar kočnice da uposli pakne.
Stariji automobili su imali dvoklipne ili četvoroklipne kočnice sa fiksiranim kalibarskim setom. Dakle, jedan ili dva klipa sa obe strane rotora su gurala pakne ka rotoru sa iste te strane. Veoma je jednostavno zaključiti da su ovakvi dizajni manje pouzdani, a uz to su i skuplji, tako da su skoro u potpunosti izbačeni iz proizvodnje.
Kod automobila sa disk kočnicama na sva četiri točka, pomoćnu kočnicu mora pokretati poseban mehanizam u odnosu na primarne kočnice u slučaju njihovog totalnog otkazivanja. Većina automobila koristi kabel da pokretanje pomoćnih kočnica. Neki od automobila sa disk kočnicama na sva četiri točka imaju posebno ugrađene doboš kočnice na glavčini zadnjih točkova. Ove kočnice su samo za slučaj nužde, i pokreće ih samo kabel, dakle nema hidraulike. Neka vozila imaju i polugu, koja zaokreće navoj i pritiska klip disk kočnice.
Održavanje kočnica
Najčešća vrsta servisa kod disk kočnica je promena pakni. Pakne kod disk kočnica obično imaju komad metala na sebi koji se zove indikator habanja. Kada se određene količina materijala istroši usled trenja, indikator habanja će dotaknuti disk i proizvesti pišteći zvuk. Ovo znači da je vreme za promenu pakni. Postoji i otvor na kalibarskom setu za inspekciju, odnosno da biste videli koliko je materijala ostalo na paknama.
Ponekad se dešava da se ošteti rotor kočnice. Ovo se dešava u slučajevima kada se istrošena pakna ne promeni predugo. Može doći do izobličenja rotora. Ovaj problem se rešava mehaničkim izravnavanjem rotora. Nešto materijala se odstranjuje sa obe strane rotora, da bi se povratila ravna, glatka površina. Ovaj proces treba praktikovati samo kad je nužno, pošto će bespotrebna obrada skratiti životni vek rotora, odnosno rotor postaje sve tanji i tanji što se više materijala odstranjuje sa njega. Svi rotori imaju propisan minimum dozvoljene tankoće pre nego što se moraju zameniti. Ove specifikacije se mogu naći u priručniku za svaki model.
Home 
Log in 
