REKA VREMENA JE POPRILICNO ISPRALA SEĆANJE NAŠE JAVNOSTI NA ZASTAVIN „POSAO STOLEĆA“ PRE IZVOZA JUGA U USA.
KRAJEM ZLATNE DEKADE – SEDAMDESETIH, ZA ZAVODE CRVENA ZASTAVA SE OTVARA TRŽIŠTE UJEDINJENOG KRALJEVSTVA. KAKO JE FIAT 128 BIO USPEŠAN SA DESNIM VOLANOM, A NJEGOVO VREME JE ISTEKLO, NAŠ STOJADIN DOBIJA ZELENO SVETLO ZA POCETAK PRODAJE ALI I VIŠKOVE DELOVA IZ TORINA.
Osnovana je i kompanija Zastava Cars GB- ubrzo preimenovan u Yugo Cars, čiji će talentovani tim prodavaca ostvariti prodaju od čak 27.316 Stojadina. Britanci koji su nekada priželjkivali Fiat 128, a bio im je nedostupan zbog cene, sada su počeli da ostvaruju svoj san. Kontrolu kvaliteta, je na zasebnoj proizvodnoj traci u Kragujevcu vršio ekspertski tim iz Britanije, koji je ujedno i dirigovao montažom posebnih delova kao što su krovni šiber, spojleri, i nama nezamislivi – vinilom presvučen krov. Stojadin je postao po prvi put „custom car“, u zavisnosti od želja kupaca.
Modeli su preimenovani, kako bi se oslikao nivo opreme, ali i da zvuče „kraljevski“. Pa je tako model Confort prekršten u Caribbean, a uz njega su bili dostupni Mediteran i Special. Kasnije su modeli rebrendirani u Yugo 1100 ZLC (Confort), ZLM (Mediteran), 1300 ZLX (Special) i ZLXE (Special sa vinil krovom, sporstkim , bočnim linijama u drugoj boji, prestižnijim alu felnama).
Kada je lansiran GTL, 1982, izvoz u Veliku Britaniju je procvetao. „Jeftini Fiat 128“ se jako dobro prodavao, a sami automobili su imali najviši nivo završne obrade. Imena modela su promenjena u Yugo 511/513 – model sa 5 vrata i 1.1/1.3 motorom. Restilizovani Mediteran je nazvan Yugo 311/313. Koliko 1984. mu se pridružuje Zastava 128 – Yugo 411/413. Za sve modele je postao dostupan L ali i najjači, GL set opreme koji je sadržao:radio i časovnik na centralnoj konzoli, aluminijumske felne, spojler gepeka, spojler ispod prednjeg branika, ukrasne nalepnice u donjem pojasu vrata, opcije su bile i vinil krov i šiber, ali i još dosta praktičnih sitnijih sistema.
Malo je poznato da je prvi klub vlasnika Zastave 101 pokušala da formira Zastava još 1973, o čemu svedoče isečci iz starih novina i značke koje su se pojavile na tržištu. Prvi klub posvećen Zastavi 101 je formiran tek 2011, kao forum :
www.zastava101.serbianforum.info .Klub i dalje postoji, a glavne online aktivnosti se dešavaju na FB stranici kluba.
Zanimljivo je da je Zastava owner’s club formiran u Velikoj Britaniji jos 1984 i bio aktivan do devedesetih, kada su zbog sankcija krenuli problemi sa rezervnim delovima i uvozom Zastave. Svoj cyber život, Zastava Yugo Club UK dobija 2009/2010, na čelu sa Filom Dastom.
U avgustu 2011, klubu se javio vlasnik servisa iz Šropšajra, sa informacijom da po njegovom mišljenju ima jedini preživeli Yugo 513 koji je i dalje registrovan i da traži kupca.
„Kako sam te godine bio urednik klubskog časopisa ‘Yugo Your Way’, nisam gubio vreme na dogovaranje o poseti, već sam direktno otišao u garažu. Vlasnik me je dočekao i ponosno me odveo do automobila koji je prešao svega 9.300 milja(14.967km) za 24 godine! Vlasnik mi je objasnio da je ovaj automobil,potpuno nov, prodao 1987. starijem čoveku. Vlasnik je 2011. zašao u duboku starost,više nije bio sposoban da vozi,a i smešten je u starački dom, pa je odlučio da proda auto. Servis je otkupio auto nazad kao eksponat za prodajni salon.“-objasnio je Ian.
Nakon dugog cenjkanja, dogovor je postignut i Ian je kupio svoj prvi Y 513. Zanimljivo je da je po njega došao sa auto prikolicom koju je vukao svojim mezimcem- Yugom 311 iz 1983 (Mediteranom koji je uveliko bio redak auto u UK).
Kada je pregledao 513, Ian je zaključio da su svi gumeni delovi i dalje bili fabrički, a sada su bili za zamenu. Pošto su ga životne obaveze stigle, Ian je odlučio da 513 proda u februaru 2013. Na oglas se javio kolekcionar iz Jorkšira.
Kolekcionar je 2019. javio Ianu da prodaje deo kolekcije od 22 automobila i ponudio mu nazad 513. Ian je saznao da je sav restauratorski rad bio obavljen, Stojadin je bio u voznom stanju sa svega 600 pređenih milja za 2 godine. Takođe, čuvan je u garaži sa kontrolom klimatskih uslova. Kada ga je u septembru odvezao na MOT (tehnički pregled i registraciju), Stojadin je prošao sve rigorozne provere bez dodatnih radova.
Ianov Yugo 513 je najsličniji našem GTLu 65. Motor je DMB 128 A6 064, 1301 ccm, deklarisanih 65 KS, sa jednogrlim IPM karburatorom. Menjač je 17/64 sa 4 brzine.
Ono što je čudno, s obzirom da je Ianov Stojadin jači eksport model, jeste sistem za paljenje. Auto je isporučen sa starim tipom razvodnika- sa platinskim dugmetom , iako je Rudi Čajavec do 1987. već uveliko razvio i proizvodio beskontaktno paljenje po licenci Boš (koje je uveliko bilo u ugradnji na Jugo Amerika modele).
U odnosu na domaći GTL, razlike su:
Volan sa desne strane koji je isti kao na Jugu
Maglenka ispod zadnjeg branika.
Motor brisaca je sa desne strane i brisači su okrenuti na suprotnu stanu
Spoljni retrovizor je značajno veći od uobičajenog
Polica sa konzolom ispred menjača liči na police koje su se na domaćim Skalama mogle videti tek 20 godina kasniie
Brzinomer meri pređeni put u miljama, a cifer je graviran u miljama i kilometrima na sat.
Polica na instrument tabli, ispred suvozača ima meko tapacirani poklopac
Moramo spomenuti i anti korozivnu zaštitu koja je kod modela za Veliku Britaniju bila naročito poboljšana. Dokaz o kvalitetu je dokazao Yugo 311 iz 1986, koji se kao „roba sa greškom“ našao u vlasnistvu dugogodišnjeg komšije autora ovih redova. Auto je u domaćoj radinosti prebačen na levi volan. Bez limarskih radova, parkiran pod vedrim nebom novobeogradskog parkinga, „stručni“ parking majstor ga je jednom prefarbao četkom i valjkom. Kao pecaroški – svakodnevni auto, sa nepoznatom kilometražom je doživeo 2017. godinu, kada je prodat, verovali ili ne, bez većeg truljenja, čak ni na mestima gde inače svaki Stojadin istruli.
Do danas Ianov 513 ima 10.500milja na satu. Jedino što je u skorije vreme morao da zameni su akumulator i gumice kočionih čeljusti. Mnogo ozbiljnih ponuda svakodnevno stiže na Ianovu adresu, ali on ih odlučno odbija jer svog crvenog Stojadina nema nameru ikada više da proda.
Ian je mnogo naučio o Zastavi 2011, kada je stupio u kontak sa Tomom Savićem – nekadašnjim direktorom Komercijale Zastave. Tada je gospodin Savić pripremio članak za klubski časopis, koji je Ian objavio. Savete i detaljne podatke za odrzavanje su mu pružili Ričard Not i Džon Konor koji su vozili Jugo 55 i Yugo Sana (Floridu) na trkama po Velikoj Britaniji, a najveći uspeh su postigli 1996, na Pireli Kambrija reliju. Ričardov otac Kolin je bio distributer Zastava automobila za Zapadni Midland – „Vorli Autopoint“.
„Yugo automobili u svoje vreme nisu bili preterano popularni. Na njih se gledalo kao na ‘budžet autmobil’, zajedno sa Škodom, FSO, Ladom i Vartburgom. Svi su imali jako nisku vrednost kao polovni automobili, pa su ih ljudi bacali na otpad čim bi došlo do nekog skupljeg kvara.“
Kao deo „Zastava – Yugo klub UK“, Ian se od 2011. ne prestaje boriti za status Zastavinih automobila kao oldtajmera/jangtajmera u Velikoj Britaniji. Zajedno sa neumornim Filom Dastom, osvajao je skupove oldtajmera širom zemlje sa oba svoja Stojadina. Klub je čak 3 puta učestvovao na „National Classic Motor Show“ u Birmingamu. Međutim, kako je broj clanova kluba počeo naglo da opada, počeli su i finansijski problemi kluba, pa su aktivnosti preorijentisane na FB grupu. Glavni projekat koji je u toku je izrada registra svih Zastavinih automobila koji jos uvek postoje kao celina. Pored javljanja vlasnika klubu, Ian i njegove kolege pretražuju i online bazu registarskih tablica koja je javno dostupna. Kako su sve tablice od šezdesetih unete u bazu, lako se može videti koji automobil ih je nosio, i kada je prestala da vazi registracija, kada je poslednji porez plaćen i da li je vozilo odjavljeno kroz sistem reciklaže. Svaka Zastava koja se nasla na starim fotografijama, brošurama, i slično je proverena kroz sistem.
„Danas je konačno brend Yugo prihvaćen kao klasik. Većina primeraka koji se pojave na tržištu odmah nađu novog vlasnika. Na žalost, cene su i dalje dosta niske. Moj auto se smatra najboljim 513 u UK, ako ne i jedinim koji je u voznom stanju. Samo još jedan primerak je pronađen u ambaru na jugo-istoku Engleske.“- naglasio je Ian.
Autor:Novica Marković
Fotografije su iz lične arhive Iana Mekulija i ustupljene su autoru za objavu na Autoslaviji