Dani Conforta

Zastava 101 je prvi put predstavljena našoj javnosti pre 51 godinu – 16. aprila 1971. Mnogo je priča koje potvrđuju koliko je naše nacionalno vozilo ostavilo pečat u životima mnogih.

Mladom čoveku koji se bori za opstanak u modernom svetu je potreban nekakav izduvni ventil, kako bi ceo pritisak mogao da podnese sa bistrom glavom na ramenima. Tako je 2008, izuzetno mladi Ivan Živkov otpočeo svoju samostalnu borbu u svakodnevnom životu. Kako auto za njega nije bio luksuz, već potreba, odlučuje da kupi nešto što može da priušti, a što će biti projekat za restauraciju u budućnosti, auto koji će mu vraćati osmeh na lice.

Kako je veliki jugonostalgičar, odrastao u Fići, razume se da je izbor morala biti Crvena Zastava. Fića je otpao je je bio isuviše mali za obavljanje poslova. Kako su tih godina Tristaći i dalje bili obican stari auto, njihova cena je bila jako niska. Međutim zbog jednostavnosti održavanja i znacajno manje potrošnje goriva, krajnji izbor je bila Zastava 101 i to baš model Confort.

Ivan je prevrtao oglase u svom cenovnom rangu, gledao na desetine krševa-jednostavno sve što video se teško moglo nazvati automobilom. Međutim, Ivan nije odustajao i nakon nekoliko meseci na periferiji Beograda se pojavio crveni Confort iz 1982. i bila je to ljubav na prvu pogledanu fotografiju - imao je sve detalje i nije izgledao amortizovano. Iste večeri Ivan GSPom odlazi da pogleda auto i auto je bio najgori primer radnog konja. Kompletan enterijer od prednjih sedišta do gepeka je bio uništen i izgreban prevozom tereta.A zadnja vrata su međusobno bila povezana šipkom da se ne bi otvarala.

Prodavac, inače treći vlasnik, slatkorečivo je hvalio auto i u zanosu je lupio rukom u levu sajtnu – da demonstrira kako auto nije truo, a u procesu mu je na ruci ostao debeo sloj neosušene farbe i bitumenske zaštite. Ocigledno da je tog dana pripremljen za prodaju uz pomoć gita i zaštitom preko iskorodiralog lima.

Međutim i pored svega, po detaljima i stanju karoserije se videlo da je Konfort nekada bio nečiji ljubimac i Ivan je doneo odluku i kupio auto koji se čak vodio na drugog vlasnika. Seo je odmah u njega i sa neispravnim akumulatorom krenuo put kuće. Usput se pokazalo da su kočnice daleko od prihvatljivih, motor nije radio kako treba, a benzina je bilo toliko da ni kazaljka nije pokazivala.

Benzinska pumpa je delovala jako daleko, a Novi Beograd još dalje. Vožnja je postajala sve stresnija, Konfort uzbrdo nije hteo da ide kako treba, a nizbrdo nije hteo da se zaustavi. Jednom se ugasio, i Ivan je gledao kako farovi u sekundama prazne akumulator, ali uz par lenjih, zapomažućih okreta, motor je zapravo startovao. Posle višesatne vožnje, Ivan je stigao na parking, ali i dalje pun optimizma da će njegov Konfort biti lepotan jednoga dana.

Borba za prenos vlasništva je krenula odmah i nakon nekoliko dana jurnjave je i završena. Uvidevši da ni drugi vlasnik nije bio taj koji je vodio računa o Konfortu, jasno je bilo da je prvi vlasnik, gospodin Vulović bio najbrižniji. Kako je drugi vlasnik sačuvao ugovor o kupovini, Ivan je došao do adrese prvog vlasnika.

Sastanak sa prvim vlasnikom se desio kada je Konfort već bio restauriran i u punom sjaju. Kao i u svakoj priči o Stojadinu, razgovor je bio ispunjen emocijama i sećanjima na lepe dane mladosti, avanture, putovanja. Ivan je bio pripremljen za susret i snimio je kompletan razgovor. Bilo je dirljivo, jer je gospodin Vulović bio teško bolestan i sve vreme je bio na kiseoniku, ali ipak, uz velike napore, reči nije štedeo. Iz porodičnog albuma je Vulović Ivanu dao fotografiju Stojadina sa zakačenom kamp prikolicom – uz objašnjenje da je kamping bio najomiljeniji vid odmora i putovanja za njegovu porodicu. Takođe je Ivanu ispričao i da je Konforta “savio oko bandere” u direktnom sudaru. Mogao je da kupi drugi auto ali nije želeo da odustane od Konforta i vratio ga je na točkove, uglancanog do punog sjaja - nakon velikih radova. Ispričao je da ga je uz suze morao prodati jer se teško razboleo i nije mogao ni da izađe iz stana, a tek nikako da pazi na auto na parkingu. Kada čuo za stanje auta, bilo mu je žao što je njegov ljubimac bio uništen, ali činjenica da je vraćen mu je izmamila osmeh na lice. Stojadin je makar na par minuta izbrisao i brige i bolest, obojivši izbledela sećanja. U albumu je posebno mesto zauzimao i originalni račun o kupovini auta iz 1982-kupljen je u salonu automobila DMB, u krugu fabrike u Rakovici. Ivana je zamolio da napravi kopije fotografije i računa, kako bi ih vratio u album, a Ivan je obećao i nekoliko svežih fotografija. Kada je Ivan pozvao telefonom, kako bi se najavio da ispoštuje dogovor, gospođa Vulović je uz uzdah saopštila da je muž preminuo i da Ivan zadrži fotografiju i račun za uspomenu. To je bio trenutak kada je Ivan shvatio da je njegov Konfort daleko više od oldtajmera: legat jednog vremena, jedne ljudske sudbine, jedan vid besmrtnosti.

Kada je restauracija počela 2009, Konfort je sve vise otkrivao amortizovane delove. Nakon prve zamene ulja, motor vise nije imao snagu kao do tog trenutka, a merenje kompresije je pokazalo da je snagu motora držalo ekstremno gusto ulje kombinovano sa aditivom, verovatno sipano tokom pripreme za prodaju. Ubrzo je i menjač počeo teško da ulazi u brzine, a nakon zamene ulja je počeo i da krči prilikom šaltanja.

Kraj 2009. je bio dosta težak, amortizeri su počeli da lupaju, letva volana je dobila luft, hladnjak je procureo, homokinetički zglobovi su poceli da melju, ramena su dobila luft, a šine za dizanje auta su počele da se odvajaju od šasije, kocke za pojedinačno dizanje točkova da utanjaju u pod, motor je bio ispod minimuma kompresije a kruna svega je bio anlaser koji se prilikom paljenja rastavio u delove.

Ivan tada odlučuje da pokuša konverziju u električni automobil, ali tada upoznaje autora ovih redova i priča dobija zaokret. Na jednom od skupova Ivan je izneo probleme, a odgovor je bilo prosto: Da li želiš da ga baciš na otpad ili da ga restauriraš?A to će biti bolan i skup proces koji će rezultirati Stojadinom koji neće biti savršen nikada. Tada se mladi entuzijasta našao u neugodnoj situaciji i Konfort ostaje u iznajmljenoj garaži dok se odluka pripremala. Dok je razmišljao o svemu, sreća se okreće prema Ivanu i konačno poslovni život počinje da ide dobrim kursom. Pala je odluka i restauracija je počela punom parom.

Ivanov deda Slavko Radošević je oduvek znao koliko rad na bilo kakvom projektu van životne rutine može da pomogne mladom čoveku. Iako je imao lepih godina i mala primanja, odmah se uključio i pomogao koliko god je mogao finansijski, ali najbitnije, toplim rečima ohrabrenja i podrške. U znak pažnje, staru štalu pored kuće na seoskom imanju je popravio i preuredio u garažu - da Konfort nikada ne stoji napolju kada Ivan dođe u posetu.

Zastava 101
Kada je auto pregledan, limarijski nije propao ništa više od viđenih, za Stojadina uobičajenih problema.

Ivan je poskidao sve što se poskidati moglo, zatim je Konfort na šlep službi stigao do mehaničara na demontažu motora i menjača koji ostaj na remontu i čekaju karoseriju da se vrati. A zatim rasterećena karoserija, na šlepu stiže kod limara i radovi su počeli odmah. Ispostavilo se da profesionalna priprema za prodaju nije sakrivala velike probleme. Ali limar javlja Ivanu da je Komfort jako davno imao izuzetno ozbiljan, direktan sudar. Videlo se da je havarija davno i profesionalno popravljena, ali posledica su bile prisutne. Bez obzira na sve, radovi su uspešno završeni pre roka i karoserija je bila sjajna i dobro zaštićena.

Zastava 101
Motor je inače čuveni FIAT 128A064, 1116ccm i 55KS. Menjač je “kratki” 13/53 sa 4 brzine. Ivan nikakvu prepravku, osim elektronskog paljenja nije želeo. Od interesantnih detalja ga krase “clear look” farovi i natpis Zastava na prednjoj masci i tasteru sirene sa modela za egipatsko tržište. A kako je Ivan radio-amater, tu je i neobična antena koju magnet fiksira na krovu.

Konfort se ponovo našao na šlepu i vratio se na kod mehaničara na sređivanje svih mehaničkih sklopova. I problemi počinju. Svi rokovi su probijeni a najvise je zabrinjavalo što je auto stajao napolju, bez šofersajbni i diht guma, prekriven najlonom. Kada je mehaničar javio da je konačno sve gotovo, Ivan je u cilju uštede poneo tablice i organizovao 2 auta, jedan napred, jedan pozadi da sprovedu šasiju sa motorom i bez sedišta u svoju garažu. Autor ovih redova je bio u pratnji zajedno sa ljudima koji će kasnije igrati ključne uloge u sklapanju: Mladenom Rolovićem i Sandrom Lazićem.

Zastava 101
Konfort je čekao na ulici ispred radionice, i Ivanova glavobolja odmah počinje. Iako je motor lepo šaputao, menjač prosto nije hteo da ulazi u brzine, a prva i druga su bile nedostižne. Sati su prošli u milimetarskim podešavanjima šalt mehanizma, ali i dalje nije bilo dobro. Mehaničar je tvrdio da menjaču treba vremena da se uhoda zbog novih delova.

Kako je Sandro znao tačan put do Ivanove garaže, on je išao ispred svojom Škodom 120, a iza su išli autor i Mladen belim Konfortom. Nesvakidašnja povorka je privlačila pažnju, a Ivanu je ogromna količina dima šibala direktno u lice iz auspuha Škode, pošto prednje i zadnje šofersajbne nije bilo.

Istoga dana ovaj projekat postaje izazov za celu družinu: Ivan se odlučuje za romantičnu ekspediciju; da iznenadi svoju devojku koja je bila u dugoj poseti baki na crnogorskom primoriju, a rok za sastavljanje auta i priprema za put je bila svega 7 dana, gde će Ivan ići na posao paralelno sa radovima - što je ostavljalo svega par sati dnevno za radove. Autor ovog teksta je bio zadužen za jutarnju smenu od 5:30 do 7:30, uz masan burek, naravno.

Odmah su nastali problemi. Ivan je pre početka radova zauzeo stav da će sastavljanje dugo trajati i da će kupovati delove postepeno, pa su sva sedišta, nebo, obloge gepeka, sistem za provetravanje, farovi i još neke sitnice završile u kontejneru. Srećom instrument tablu je Ivan tapacirao eko kožom u slobodno vreme, kao repliku svetlo krem table sa prototipa Zastave 101 Special. Pohabane svetlosne grupe su nekim čudom ostale u garaži, kao i branici.

Javio se i novi problem- trebalo je izbeći dodatne rashode kako bi put za Crnu Goru bio moguć. Cela ekipa je loše stajala finansijski u to vreme, dodatna odgovornost se javila. Srećom, Mladen je u garaži imao stara sedišta iz Stojadina, Ivan je kupio farove, odustali smo i od sistema za provetravanje i grejanje, neba, tapacira gepeka i svega što nije bilo neophodno da auto može da se vozi.

Zastava 101
Ivan je radio i dan i noć, a manjak iskustva je tražio više vremena za svaki deo. I onda prvi veliki problem:svi kablovi su bili slobodni i na sve sve strane po kabini, a pola instalacije je bilo ofarbano u boju auta. Problem više: imali smo šemu instalacije iz 1975, koja je bila značajno drugačija od modela iz 1982. Prilikom testiranja, usijala se i zapalila pogrešno spojena žica fara, i pritom oštetila druge kablove u debelom snopu.

Kada smo montirali diht gume vrata, shvatili smo da je limar sve zazore naštelovao prema vratima bez kedera i da mi ni jedna od 5 vrata ne možemo da zatvorimo. Usledilo je štelovanje sarnira i brava koje je uzelo čitav jedan dan. Rezultat je ostao na tome da se prednja vrata jedva zatvaraju ali nekako mogu, pa je završna obrada ostala za budućnost.

Veče pred put poslednji radovi su završeni i prva probna vožnja je prošla uspešno.

Plan je bio da na dan puta Ivan odveze Konforta na kompletno pranje, sipa benzin i da krene na put u društvu druga Sandra.

Na dan puta, autor teksta je spremao ispit na fakultetu i telefon je zazvonio. Ivan je bio očajan i zamolio je za sastank družine kod garaže - vise od pola rezervoara je iscurelo. Ispostavilo se da je rezervoar istrulio u samom spoju dva dela i da je velika količina benzina otvorila rupu. Ivan je u afektu poleteo da zakuca auto u zid garaže, ali je Novica bio brži i seo u auto i stavio kljuceve u džep uz komentar moraćeš preko mene prvo. Dok se Ivan smirivao uz cigaretu uz odbijanje ideje da vozi sa kantom benzina u gepeku ili drugim prevoznim sredstvom, našlo se rešnje - ako je 10 litara u rezervoaru i lagano se ulazi u krivine, nema vidljivog curenja benzina.

Te večeri su Ivan i Sandro krenuli na put, uz stalno dolivanje benzina i bez tehničkih problema stigli na primorije. Jedino su se smrzli u vožnji preko Zlatibora jer su isparenja benzina usled krivina tražila da prozori budu spušteni, a grejanja nije bilo. I tako je misija uspešno obavljena.

Tokom godina Ivan je naporno radio, već 2010. je Konfort konačno blistao punim sjajem. Ivan je godinama vozio Jugoslovenski san, uživajući u predelima i ostvarujući rekordno nisku potrošnju goriva, a u isto vreme je završavao i poslove. Usputni prolaznici i vozači mu nikada nisu uskraćivali osmehe, ponekad uz čuđenje kako je Stojadin uspeo da prevali veliki put.

Danas je Konfort, od milja nazvan Tin, u graži i dočekao je svoju penziju iz svakodnevnog saobraćaja.

Nastavlja da bude Ivanov ljubimac za paradne vožnje i romantična iznenađenja.

Autor: Novica Marković – Zastava 101 Klub

Fotografije su iz privatnog albuma Ivana Živkova, ustupljene autoru na korišćenje